Ako postoji neko kome ne možete da oprostite - KAKO PREĆI PREKO ONOG ŠTO TE JOŠ UVEK BOLI
Mrzim sve postojeće klišee o praštanju.
Znam svaku poslovicu, svaki savet, svaku opštepriznatu
mudrost, zato što sam pokušavao pronaći odgovore u literaturi. Pročitao sam
sve postove na sajtovima i blogovima, posvećene iskustvu opraštanja.
Ispisao sam citate Bude, i naučio ih napamet – ni jedan od
njih nije proradio. Znam, da rastojanje između „rešenosti oprostiti“ i pravog
osećaja duhovnog mira može biti beskrajno daleko. Ja znam.
Praštanje – je neprohodna džungla, za
svakog od nas ko želi pravdu. Sama misao o tome da će neko otići nekažnjen,
posle svega što je učinio, nanosi bol.
Praštanje izgleda kao izdaja sebe. Ne
želite da se predate u borbi za pravdu. Ljutnja gori u vama, i truje vas sopstvenim
otrovom. Vi znate to, ali i dalje ne možete otpustiti situaciju.
Ljutnja postaje deo vas – kao srce, mozak ili pluća. Znam
taj osećaj. Meni je poznat taj osećaj, kada bes u krvi udara u ritmu vašeg
pulsa.
Ali, ono što treba zapamtiti o ljutnji: to
je instrumentalna emocija. Mi se ljutimo, zato što želimo pravdu. Zato što
mislimo da ćemo imati korist od toga. Zato što smatramo: što smo više ljuti,
time možemo učiniti više promena. Ljutnja ne razume da je prošlost već završena
i šteta je već načinjena. Ona kaže da će osveta sve ispraviti.
Biti ljut – to je kao stalno čeprkati po rani koja
krvari, smatrajući da će tako ožiljci biti izbrisani. Kao da će čovek, koji vas
je ranio, jednog dana doći i napraviti šav takvom neverovatnom preciznošću, da
od rane neće ostati ni traga.
Istina o ljutnji je takva: to je odbijanje lečenja. Vi se plašite, vama je strašno, jer, kad rana zaraste, moraćete živeti u novoj, nepoznatoj vam koži. A vi želite vratiti staru. I vaša ljutnja vam šapuće da je najbolje ne zaustavljati krvarenje.
Kada u vama sve kuva, praštanje izgleda nemoguće. Želimo da
oprostimo jer naš um shvata da je to zdrav izbor. Želimo mir, spokoj, koji nudi
oproštaj. Želimo da se oslobodimo. Želimo da ova vreva u mozgu prestane, ali
ništa sa sobom ne možemo uraditi.
Zato što nam glavnu stvar o praštanju niko nikad nije
rekao: ono ništa neće ispraviti. Ono nije gumica koja će izbrisati sve
što vam se dogodilo. Ono neće ukinuti bol sa kojim ste živeli, neće vam pružiti
momentalno smirenje. Traženje unutrašnjeg mira – to je dug i težak put.
Praštanje je samo ono što će vam omogućiti da izbegnete „dehidraciju“ na
tom putu.
Praštanje je odustajanje od nade.. To je
shvatanje da je sve gotovo, prašina se slegla i ništa se ne može vratiti
prvobitnom obliku. To je priznanje toga da se nikakvom magijom ne može
popraviti šteta. Da, oluja je bila nepravedna, ali ipak, morate živeti u
porušenom gradu. I nikakva ljutnja ga neće podići iz ruševina. Moraćete to
uraditi sami.
Praštanje je preuzimanje lične
odgovornosti – ne za uništenje, već za obnavljanje. Ovo je odluka o tome
kako povratiti svoj mir.
Praštanje ne znači da morate biti prijatelji sa onima
koji su vam naneli bol. Vi, jednostavno, razumete da su oni ostavili trag, i
sada ćete živeti sa takvim ožiljkom. Prestaćete čekati čoveka koji vas je
slomio, da bi on vratio sve „kako je bilo“. Počećete lečiti rane, nezavisno od
toga hoće li ožiljci ostati. Nastavite živeti dalje sa svojim ožiljcima.
Praštanje nije trijumf nepravde. Reč je o
stvaranju sopstvene pravednosti, sopstvene karme i sudbine. Suština je u tome
da se ponovo stane na svoje noge, i odlučiti ne biti nesrećnim zbog
prošlosti.
Praštanje je razumevanje toga da vaši
ožiljci neće određivati vašu budućnost. Praštanje ne znači da se predajete. Ono
znači da ste spremni sakupiti snagu i krenuti dalje.
Pročitajte još:
